Dvoumim se da li sledeću priču treba ispričati, ili je treba zauvek zaboraviti, tako da nestane. Kao i njeni akteri. Kao da nikada nisu ni postojali. Jedan Taj i jedna Ta, u gradu Tom I Tom i jedno Vreme. Ako ih zaboravim, oni će nastaviti svoje sitne živote nesvesni da su ikada mogli biti deo jedne priče. Ali da li zaboraviti Vreme od nekih mesec dana?
Kratko je to Vreme, naspram svake večnosti. Kratko. A opet, bilo je to lepo Vreme. Rodilo se u trenutku kada je leto već uveliko otpozdravljalo svojim vrelim rukama do sledećeg viđenja. Imalo je lepe riđe lokne rane jeseni i oči boje mastila. Gotovo crne. Boje tamnog neba kakvo je bilo one večeri kada je Vreme rođeno. Bilo je melanholije u tim krupnim očima, koja se nije mogla sakriti. I videlo se da će nestalno živeti, jer je njegovim venama tekla reka jednog grada. Da, Panta Rei. Nemirno drago Vreme. Srljalo je u propast od trenutka kada je otvorilo svoje lepe tamne oke. Vatrom poljubljeno. Ali najvrelije vatre najbrže sagore.
I da li onda takvo Vreme treba da nestane, da se razveje vetrom kasne jeseni, da ga speru hladne novembarske kiše? Ako se nešto nekada rodilo, ako je zaslužilo da ugleda ovaj svet, ko sam ja da odlučim da ga zaboravim i još jednom ubijem. Da, kažem još jednom, jer već sam ga jednom ubila. O, bilo je to čisto ubistvo, nema sumnje. Milosrdno čak, neki bi rekli. Kao kada bi teškom bolesniku, zarili najoštriji noš ispod rebara, pravo u srce. Nema daljeg mučenja, nema bola. Čisto, jednostavno i vrlo efektno. Jednim potezom noža ubijeno je Vreme od mesec dana.
A moglo je da živi. Da, moglo je. Poput bogalja. Poput viteza koji izgubi desnicu kojom je držao mač. I da ga to stalno podseća da je bogalj Vreme. Da mu nanosi bol. Da noćima sanja svoju dragu šaku, prste kako drže mač. I da se svakog jutra budi sa suzama i proklinje dan kada je svoju šaku izgubilo. Moglo je tako da živi, u mukama, do kraja svog postojanja. Uvek sa čežnjom, uvek sa mržnjom prema onima koji su mu to učinili. A bili su to jedan Taj i jedna Ta u gradu Tom i Tom. Roditelji. Ne. Zlikovci koji su se Vremenom poigrali. Grubo poigrali, naivnim dragim Vremenom sa riđim loknama jeseni i očima boje mastila. Nisu ga zaštitili, nisu ga upozorili šta se dešava kad se žudnjom igraš. Nije ih bilo briga. Obogaljili su ga. Obeščastili. Trebalo je da budu bolji džedaji, da ga zaštite. Od sebe samih. Ali njima će neko drugi suditi. Ja sam presudila Vremenu. Jednim čistim potezom noža. U trenutku kada je izgubilo svoju desnicu, izgubilo je i svoj život. Nisam mu dopustila da oseti žal za izgubljenom šakom, nisam mu dopustila da bude kukavica i pristane na takav obogaljeni život. Nisam mu dopustila... Oči su mi bile pune suza, srce je ludački tuklo, ali ruka nije zadrhtala. Nije bilo agonije. Samo kraj.
Ali to samo znači da je Vreme mrtvo, ne i da nikada nije živelo. I opet ostaje ono isto pitanje, da li ga zaboraviti? Jer jedino tada će biti potpuno, zauvek, nepovratno mrtvo. Ni jedne priče o njemu neće biti. Ni jedna pesma neće ga opevati, čak ni jedan jedini stih. Dvoumim se. Zbog čega, pitate se? Pa, kažu da se ubica uvek poseče na svoje sečivo. Tako barem forenzičari tvrde. U knjigama o starim vremenima ne piše tako. Da li su tada imali bolje mačeve i noževe ili su jednostavno bili spretniji to ne znam. Međutim, ono što znam je da ako ovu priču ispričam, ako iz svog sećanja prizovem sve dane nesretnog dragog Vremena, biće kao da sam ubijajući njega, posekla i sebe. I ta rana će stalno biti živa, i stalno će mi nanositi bol. Svaki redak teksta sevaće poput munja kroz noć. I u tom bljesku slike mrtvog Vremena poput crnih vrana zaletaće se na mene, na moje misli, da svojim oštrim kandžama otkidaju i ono malo mira što je u meni ostalo. Sve dok me potpuno ne izlude. Shvatate li sada moju dilemu? Biti krajnji i surovi, nemilosrdni ubojica koji će zauvek zatrti postojanje Vremena sa riđim loknama jeseni i očima boje mastila, ili biti ubojica ludilom slomljen koji će samo prizivati nešto čega više nema? Utvaru, kroz čije vene je nekada tekla reka jednog grada.
Večnost mrzovljno pravi svoje trome korake džina, potpuno nesvesna mene i moje dileme. A utvara? Gotovo potpuno providna, sedi kraj mojih nogu, gleda me svojim krupnim očima boje mastila i pita Šta ćeš učiniti?
