16.11.2010.

Zvezde, ponori i beskraji...

Daleko od toga da mogu prići Disu, ali iz nekog razloga volim da pišem o zvezdama, nekim dalekim očima, beskrajima i ponorima. Ne znam, verovatno bi neko ko se bavi psihologijom umeo to da protumači. Kako bilo, evo jedne pesmice o maloj, luckastoj zvezdi...

Zvezda

Daleko na nebu bila je ona,
Mala i lepa u velikom jatu.
Sjajna k'o biser i veselju sklona.
Bujna k'o trešnja u najlepšem cvatu.

Živela je tako kroz vekove davne,
Zadovoljna srećom što je stalno prati.
Ne brinući o rečima kobi tamne,
Da će zbog ljubavi njen život stati.

Ne, ta zvezda mala luckasta je bila
Nikakve kobi ona se ne boji.
O ljubavi ona nikad nije snila
Ali sudba poče dane da joj broji.

I večeri jedne prelepoga leta
Dok gledaše Zemlju daleku i nemu
Videla je oči iz tog drugog sveta
Kako posmatraju lepotu njenu

I ona što živi u večitom sjaju
Gledaše nemo u daleke oči
Približi se sada neizbežnom kraju
jer baci se njemu i u ponor skoči.

14.11.2010.

Priviđenje

Ovo je jedna pesmica na koju sam prilično davno naišla, pre nekih 8 godina. Neverovano je da svaki put kada je pročitam osetim istu jezu.

Iz "Decembarske noći"


Kada sam bio u đačkom dobu
zatvarah se u svoju sobu,
da bdijem sve do kasnog sata.
Kraj stola videh seda sa mnom
siroti dečak sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata.

Lik lep mu beše i bez sreće.
Pri svetlosti je slabe sveće
čitao redom moje knjige.
U naručje mi spusti čelo
i dočeka svanuće belo
sa blagim smeškom, prepun brige.

Kad petnaesto bi mi leto,
laganim hodom ja sam šeto
kroz šumu kojom grmlje cvata.
Pod stablo vidim seda sa mnom
mlad jedan čovek sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata.

Za put ga pitah prepun slutnja;
u jednoj ruci bi mu lutnja,
u drugoj bokor rujnih ruža.
On srete me ko prijatelja
i rukom što je od sveg belja
pokaza polje što se pruža.

U vreme kad nas ljubav jača
u sobi bejah sam, pun plača
zgog prve bede što nas hvata.
Uz kamin videh seda sa mnom
neznanac jedan sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata.

On tužio je i kolebao;
jednom je rukom hteo nebo,
u drugoj mač je držo grubi.
Zbog moje boli on je plako,
al uzdah jedan pusti lako
a zatim se ko san izgubi.

Kad razbludnik sam bio pravi
ko zdravicu sam ja na slavi
vrč podigo sav od zlata.
Nasuprot videh seda sa mnom
poznanik jedan sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata.

Pod plaštem su mu bile skrite
crnog ruha bedne rite,
na glavi mirta koja svenu.
Lomnom je rukom moju hteo,
i vrč mi, kad je njegov sreo
u ruci puče u tom trenu.

Godinu posle, noćnim sjajem,
ja klečao sam pred ležajem
mrtvome ocu oko vrata.
Kraj uzglavlja je seo sa mnom
sirotan jedan sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata.

Oči mu behu suza pune
a trnov venac mesto krune,
ko anđeli od bolne žudi;
na tle mu beše pala lira,
dok krvava ga boja spira
a mač zariven usred grudi.

Još uvek dobro pamtim sve to,
da ja sam njega stalno sreto
u mog života svakom trenu.
Jer priviđenju tom sam nemom,
anđeo bi li ili demon,
svud svud prijateljsku gledo senu.

Svud gde sam spušto, duž putanja,
međ ruke čelo koje sanja,
ko ženu dok me suze guše;
svuda gde ja sam, kao janje
što vunu gubi kroz to granje
slutio rasip svoje duše:

Svud gde sam hteo ležaj prostrt,
svud gde sam hteo poći po smrt,
svud gde sam pado usred blata,
putom je mojim stizao sa mnom
očajnik jedan sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata...

Ko si stvarno, mladosti moje rano,
putniče krepki napred vođen?
Reci zašto srećem te neprestano
dok sediš u tami kad prođem?
Ko si stvarno, samotni noćni svate,
istrajni gostu mojih rana?
Zašto me svetom tvoje noge prate?
Ko ti si stvarno, to ti si, moj brate,
što dođeš tek za plačnih dana?

Priviđenje:

Ni Bog ja nisam niti Đavo,
i ti mi dade ime pravo
kad bratom si me nazvao svojim:
kud kreneš, ja ću kao sena
da do poslednjeg idem trena,
da i na tvome grobu stojim.

Nebo mi otkri srce tvoje
kad osetiš sve nespokoje
mirno mi dođi dok se noća.
Uvek kraj tvojih biću nogu,
al ruku da ti dam ne mogu,
prijatelju ja sam samoća.

                               Alfred De Misi