Zvezde, ponori i beskraji...

Daleko od toga da mogu prići Disu, ali iz nekog razloga volim da pišem o zvezdama, nekim dalekim očima, beskrajima i ponorima. Ne znam, verovatno bi neko ko se bavi psihologijom umeo to da protumači. Kako bilo, evo jedne pesmice o maloj, luckastoj zvezdi...

Zvezda

Daleko na nebu bila je ona,

Mala i lepa u velikom jatu.

Sjajna k'o biser i veselju sklona.

Bujna k'o trešnja u najlepšem cvatu.

Živela je tako kroz vekove davne,

Zadovoljna srećom što je stalno prati.

Ne brinući o rečima kobi tamne,

Da će zbog ljubavi njen život stati.

Ne, ta zvezda mala luckasta je bila

Nikakve kobi ona se ne boji.

O ljubavi ona nikad nije snila

Ali sudba poče dane da joj broji.

I večeri jedne prelepoga leta

Dok gledaše Zemlju daleku i nemu

Videla je oči iz tog drugog sveta

Kako posmatraju lepotu njenu

I ona što živi u večitom sjaju

Gledaše nemo u daleke oči

Približi se sada neizbežnom kraju

jer baci se njemu i u ponor skoči.

Priviđenje

Ovo je jedna pesmica na koju sam prilično davno naišla, pre nekih 8 godina. Neverovano je da svaki put kada je pročitam osetim istu jezu.

Iz "Decembarske noći"

Kada sam bio u đačkom dobu

zatvarah se u svoju sobu,

da bdijem sve do kasnog sata.

Kraj stola videh seda sa mnom

siroti dečak sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Lik lep mu beše i bez sreće.

Pri svetlosti je slabe sveće

čitao redom moje knjige.

U naručje mi spusti čelo

i dočeka svanuće belo

sa blagim smeškom, prepun brige.

Kad petnaesto bi mi leto,

laganim hodom ja sam šeto

kroz šumu kojom grmlje cvata.

Pod stablo vidim seda sa mnom

mlad jedan čovek sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Za put ga pitah prepun slutnja;

u jednoj ruci bi mu lutnja,

u drugoj bokor rujnih ruža.

On srete me ko prijatelja

i rukom što je od sveg belja

pokaza polje što se pruža.

U vreme kad nas ljubav jača

u sobi bejah sam, pun plača

zgog prve bede što nas hvata.

Uz kamin videh seda sa mnom

neznanac jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

On tužio je i kolebao;

jednom je rukom hteo nebo,

u drugoj mač je držo grubi.

Zbog moje boli on je plako,

al uzdah jedan pusti lako

a zatim se ko san izgubi.

Kad razbludnik sam bio pravi

ko zdravicu sam ja na slavi

vrč podigo sav od zlata.

Nasuprot videh seda sa mnom

poznanik jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Pod plaštem su mu bile skrite

crnog ruha bedne rite,

na glavi mirta koja svenu.

Lomnom je rukom moju hteo,

i vrč mi, kad je njegov sreo

u ruci puče u tom trenu.

Godinu posle, noćnim sjajem,

ja klečao sam pred ležajem

mrtvome ocu oko vrata.

Kraj uzglavlja je seo sa mnom

sirotan jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Oči mu behu suza pune

a trnov venac mesto krune,

ko anđeli od bolne žudi;

na tle mu beše pala lira,

dok krvava ga boja spira

a mač zariven usred grudi.

Još uvek dobro pamtim sve to,

da ja sam njega stalno sreto

u mog života svakom trenu.

Jer priviđenju tom sam nemom,

anđeo bi li ili demon,

svud svud prijateljsku gledo senu.

Svud gde sam spušto, duž putanja,

međ ruke čelo koje sanja,

ko ženu dok me suze guše;

svuda gde ja sam, kao janje

što vunu gubi kroz to granje

slutio rasip svoje duše:

Svud gde sam hteo ležaj prostrt,

svud gde sam hteo poći po smrt,

svud gde sam pado usred blata,

putom je mojim stizao sa mnom

očajnik jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata...

Ko si stvarno, mladosti moje rano,

putniče krepki napred vođen?

Reci zašto srećem te neprestano

dok sediš u tami kad prođem?

Ko si stvarno, samotni noćni svate,

istrajni gostu mojih rana?

Zašto me svetom tvoje noge prate?

Ko ti si stvarno, to ti si, moj brate,

što dođeš tek za plačnih dana?

Priviđenje:

Ni Bog ja nisam niti Đavo,

i ti mi dade ime pravo

kad bratom si me nazvao svojim:

kud kreneš, ja ću kao sena

da do poslednjeg idem trena,

da i na tvome grobu stojim.

Nebo mi otkri srce tvoje

kad osetiš sve nespokoje

mirno mi dođi dok se noća.

Uvek kraj tvojih biću nogu,

al ruku da ti dam ne mogu,

prijatelju ja sam samoća.

                               Alfred De Misi