07.03.2012.

Nikada nisi išao ka meni

Noćas sam te sanjala. Odlazio si. Na more, sa mojima. A ja nisam htela da idem, iz nekog glupog razloga. Zagrlila sam te, zagolicala i rekla - prevarila sam te. Ti si se začudio pa rekao tvoje čuveno - Sunce ti! Pomislio si na prevaru. Onda sam te ponovo zagrlila i poljubila. Bio je to tako lep poljubac. Ali je bio rastanak. Odlazio si. Probudila sam se jecajući. Onaj čudni osećaj kad znaš da je bio san, ali su u snu osećanja tako jaka da se i dalje osećaš isto i na javi. Jecala sam, plakala za tobom.

Rekao si da ćeš pokušati. Ja verujem da ćeš uspeti. To je onaj trenutak kad jednostavno znaš. Ne znam zbog čega. Retko mi se dešava da u nešto verujem tako. Jednostavno znam, osećam da ćeš otići. I ne znam da li da se radujem ili da budem tužna. Ne znam više. Nekad me uhvati takva svemirska tuga, koja dolazi sa saznanjem da nikada nećeš biti moj.

Znam da me nikad nisi voleo, ne na način kako bih ja želela. I ne znam zašto ja tebe volim na način na koji te volim. Nekada je čežnja toliko jaka da mi se čini da bih mogla njenom snagom sve da srušim i da te poput magneta privučem sebi.

Dan kad si mi poklonio onu knjigu, htela sam da glasno opsujem. Pomislila sam - onaj gore se sigurno silno zabavlja. Onaj kojeg čekam mi je kupio knjigu "Onaj kojeg čekam". Zamisli kakva ironija. Ali ti to tada nisi znao. Ponekad zamišljam kako odlaziš, rastajemo se i ti me pitaš - hoćeš li me čekati? A ja ti odgovaram - Ludice jedna, pa šta sam radila sve ovo vreme, ove dve duge godine, nego na tebe čekala. Smešno, znajući da ti nikada nisi išao ka meni.