Odsustvo reči

Verovao ili ne, dragi moj druže ovo pismo ti pišem. A rekla sam sebi da ti neću ni jednu jedinu reč uputiti više. Rekla, odlučila, čvrsto se zaklela, usne stisnula, oči sklopila, ruke sebi svezala....i poklekla. Jer  u ovom trenu moje usne šapuću a oči prate dok prsti mi lete da skrivene reči uhvate. Kada se pojave na ivici usana da ih  u ove retke utkaju. I ja ti pišem, spram svih izgleda i svih nadanja, svih svojih zakletvi. Uprkos sebi...i tebi. Ja ti pišem...pobednik i poraženi...suviše slaba da prekinem i suviše jaka da poreknem...
A nije oduvek bilo tako. Ne. Nekada smo razmenjivali reči, igrali se njima. Iz svojih misli puštali ih lako, poput bezbrižnih leptira dahom sa dlana poslatih. I uvek sam znala da ćeš moje reči pročitati, u mislima čuti.  Uz sebe priviti. Da ćeš im se smejati, iznova  ih pogledom milovati. U bojama nežnih krila pravo značenje naći, u njihovoj raznobojnosti moju dušu spoznati. I što sam ih više slala, više se njih rađalo. Na svake dve, tri oslobođene, izgovorene, otkucane reči, činilo mi se, još hiljadu njih bi uzletelo. Svetovi su se u njima rađali...

I tvoje reči su bile takve. Radovala sam im se poput malog deteta. Cvetove za njih spremila, i niti nežnosti u latice utkala. Da mogu da tu slete, naprave sebi dom i nikada ne odu. Da ih svakoga dana milujem, iznova čitam, pogledima ljubim. Da mi je neko rekao kolika je snaga napisane reči, da ovo nisam doživela, nikad mu ne bih verovala. Prstima prelazim preko tipki tastature i razmišljam. Kako je moguće da tako budem opčinjena? Rečima nekim, dragim a opet tako dalekim?
Onda je odjednom sve stalo. Da li su moje reči rekle previše? Jesu li te uplašile? Umesto leptirića, da li si aveti neke video? Ne znam...jer tvojih reči više nema. Samo tišina sa druge strane, smeje mi se u lice. Nemiri, pitanja, brige, sve muke koje sa neizvesnoću dolaze. Sa saznanjem da si nemoćan da nešto promeniš.  
Dani prolaze a ja još uvek ne znam šta je sa tobom. Do koje zvezde si stigao? Koliko svetova upoznao? Samo ćutanje, samo tišina. Svoje reči, dobro si skrio. Do mene ne dopiru. Cvetići za njih tužno venu. Ružan je to prizor. Samoća tu leži. Ušuškana u nežne niti koje sam splela, baškari se, proteže, uživa. Jer tvojih reči nema. Možda su pronašle put do nekog drugog doma. Nečija duša nežno ih uz svoja nedra svija. Možda...Ali čak i da je tako, ja bih volela to da znam. Jer sve je bolje od tišine, od odsustva reči.
I nakon svega ljutnja, kao poslednji vid potpune nemoći. Besmislena osveta koja samo naizgled  pruža zadovoljstvo da i drugoga povrediš. Odlučila sam zato da i ja svoje reči zadržim. Razmena izaslanika je prekinuta. Reči su postale moji zarobljenici, leptirići u duši kao u staklenoj tegli,  ćutanjem zarobljeni. 

Eh, ali nije moglo dugo tako. Morala sam da ih pustim, jer ove reči me guše, ako ostanu u meni bojim se, neću imati dovoljno mesta da udahnem vazduh. Deseti dan je kako teško dišem, borim se za dah i svakog trena znam da sam sve bliža porazu. Ako se porazom može nazvati ova čudna ispovest, šta li je. Skupile su se u meni, nemirne moje mile reči. Udaraju u zidove duše, povređuju svoja lepa šarena krila, cvile, guše me. Mole za milost...

Letite zato, drage moje misli. Rođene na ivicama usana, u reči pretočene, krila ste dobile. Odlazite, nestanite, svijte gnezdo u nekoj drugoj duši. Okupirajte joj dan, zarobite joj noć. Mučite je, briga me. Samo mene pustite. Ostavite me bez ičega, neka ne mislim, neka ne želim, neka ne volim, samo da se odmorim...

Pesma za Malog Princa

Mali princ. Knjiga koja mi već neko vreme okupira misli i snove. Projektujem njene reči u svakom svom postupku. Svaki događaj i svako poznanstvo podseti me na neki odlomak iz knjige.
Zavolela sam Malog Princa i njegovu kosu boje žita. Plakala sam kada je odlazio. Saosećala sa piscem i njegovom tugom za izgubljenim drugom...No, nije to oduvek bilo tako. Na moju veliku sramotu, Malog princa sam pročitala pre nešto više od pola godine. Da, tako je. A toliko dugo sam slušala o ruži i lisici, o ovci i njenoj brnjici. Mislim da sam tada imala otpor da je pročitam, baš zato što su svi pričali da je toliko dobra. Inat je čudna stvar zaista.

Zašto Pesma za malog princa? Odgovor je vrlo jednostavan. Pre deset godina imala sam zaista dobru inspiraciju da pišem pesme. Vreme je bilo takvo. Danas bih verovatno uspela ponovo, ali bi mi trebalo puno vremena i koncentracije da se prebacim u svoj čarobni svet poezije. Uglavnom, tada sam napisala jednu pesmu koju sam nazvala Dom. Nisam je pisala za neku određenu osobu, više za nekog svog, dalekog, a opet srodnog. Anđela čuvara možda, ne znam...

Pre nekoliko dana, čudnim spletom okolnosti pronašla sam svoje pesme i među njima Dom. I tada sam shvatila, to je bila moja pesmica Malom Princu. Nekome o kome ću čitati deset godina kasnije. Savršeno se sve uklopilo. Mali Prinče, nadam se da ćeš jednog dana pročitati ove stihove...

Dom

Dok tragam za tobom

u beskraju svemira

osećam toplinu što nosiš sa sobom

osećam snagu tvoga nemira

Na kojoj li zvezdi kriješ dom

i gde su staze što do tebe vode

da li si tužan u beskraju tom

ili slaviš lepotu slobode?

Pusti me k sebi ti divni stvore

ja želim tajnu nad kojom bdiješ

otvori mi srce i svoje dvore

pokaži mi izvor iz kojeg radost piješ

Ja tražim svetlost u ovom mraku

al zvezde bledo u mene glede

jer vidim lepotu samo u tvom zraku

i stope moje tebe slede

I baš pomislih stigla sam kraju

jer videh sliku dalekog leta

al ti me oslepe u slinom sjaju

i sad mi ostade samo seta.

Tuga je odmah osetila zov

pa svija ruke oko moga struka

ali ti mi dolaziš posve nov

i vodiš me daleko od svih muka.

U potrazi za svetolom

Tako lepo rečeno.

Dante Gabriel Rossetti (1828-1882)

                    Sudden Light

          I HAVE been here before,
              But when or how I cannot tell:
          I know the grass beyond the door,
              The sweet keen smell,
    The sighing sound, the lights around the shore.

          You have been mine before,—
              How long ago I may not know:
          But just when at that swallow's soar
              Your neck turned so,
    Some veil did fall,—I knew it all of yore.

          Has this been thus before?
              And shall not thus time's eddying flight
          Still with our lives our love restore
              In death's despite,
    And day and night yield one delight once more?

Killer dream

I’m tired of all this feelings

For person A and B and C
So many feelings
But none left for me.

What can I do to stop this constant pain?
Is there any hope left?
Or everything is in vain?

I tried to drown it in the vine
But it laughed and said your mine
I tried to burn it in the Sun
But there was nothing to be done.

"Sleep may help“some whisper said
So, I slept and slept
until my pain was dead.

Oh, what a joy, what a relief
To feel so much free
Like an autumn’s falling leaf

Nothing to worry and no one on sight
Sleeping and dreaming
The dreams full of light.

                        written by me

Mračna kula...u mojoj verziji

Ne tako davno pitala sam se Ko još drži ispite vikendom? Odgovor je usledio brže nego što sam očekivala. Zbog velikog broja studenata apsolventski rokovi su počeli da se održavaju i subotom i nedeljom. Divota. Definitivno jedna od "prednosti" ovog posla. Ali, ne žalim se. Ako imaju ispiti, to znači da radi i fakultet, a to znači dobra Internet veza. Nije da sam neki freak koji ne može bez radnog mesta, ili se to sad zove workaholic?...hmmm...kako bilo, ali te nedelje moj net je kući radio sporo, sestri je trebalo nešto za magistarski i nas dve smo skoknule do kabineta na faksu.
Otišle smo oko podneva. Sve je vrvelo od studenata. Pretpostavljam da se polagao neki od "lakših" predmeta. Malo ćaskanja sa ponekim "srećnim" kolegom koji je držao ispit taj dan, malo traganja po netu i vreme je lagano teklo. Naravno tome treba dodati činjenicu da kad god sam sa svojom sestrom vreme postaje potpuno nebitan faktor. Jer Đina je druga polovina mene i što bi moj zet voleo da kaže Vas dve ste sasvim dovoljne jedna drugoj. Jednog dana ću verovatno tu izjavu dovesti pitanje, ali za sada se potpuno slažem. No, da se vratim na priču.

Jesen je već zakoračila u oktobar i u kabinetu je postajalo prohladno. Uključila sam klimu i vazduh se ubrzo zagrejao, a blaženi osećaj topline ponovo nas je preplavio.  Melodije Massimove Indije plovile su prostorijom i padale po nama stvarajući čudni osećaj mira. A vreme, vreme se iskradalo neprimetno, poput iskusnog lopova. Jednog trenutka je bilo tu, a već sledećeg, kada sam pogledala kroz prozor, grad je bio zaogrnut sumrakom. Oko šest sati popodne nebo je bilo tamno sivo. Kako bi neko voleo da kaže, prave miš boje.

Odjednom postajem svesna čudne tišine koja se spustila na fakultet. Ušunjala se poput neke neme aveti, protežući svoje hladne pipke hodnicima. Mislim da je vreme da krenemo, govorim sestri. Završavamo na brzinu započeta snimanja sa čudnim nemirom koji kucka na ivici svesti. Smešno, pa na fakultetu smo...suviše filmova, definitivno. Ipak, zašto od te misli pomalo zadrhtim? Pakujemo stvari, gasimo klimu i računare. Otvaram vrata.

Zatičemo ga tu, kako nemo stoji i gleda u nas...mrak. Kao kada bi iz jednog sveta prešli u drugi. U kabinetu je svetlost...i toplota...i muzika, očaravajuća muzika. U hodniku tama...i hladnoća...i tišina, zaglušujuća tišina. Ona tišina od koje vam zuji u ušima i sve što želite je da prestane.

Pogledi nam se sreću, razmenjujući neizgovorene reči, a onda se zasmejasmo. Ma daj, to je samo mrak. Hajde, čuvar je sigurno u holu. Dok prolazimo hodnikom, koraci odzvanjaju i poput bodeža usecaju u tišinu oko nas. Koz prozor u hodniku neko besomučno udara po staklu. Kiša. Divno. Setih se Đola i njegovih stihova :"Rešilo nebo da potopi svet...". Nema šanse da  bez kišobrana stignemo do kuće a da skroz ne budemo mokre. Đina odlučuje da zovne Mihaelu i Borisa da donesu kišobrane. Eh, kako je lepo biti dete. Jedva su dočekali da malo šljapkaju po baricama. Za njih je kiša avantura. Za mene je davno prestala da bude. 

Obuzeta takvim mislima, stižem sa Đinom do hola. Sad samo da pitam čoveka da nam otključa i napolju smo. Sa osećanjem olakšanja prilazim prostoriji za čuvare. Reči su već krenule da beže sa mojih usana kada se ukopah u mestu u svom svom zaprepašćenju. Mesto gde sedi čuvar...je prazno. Smiri se, smiri se, možda je negde izašao. U tom trenutku dolaze Mihaela i Boris, mali i slatki, sa šarenim kišobrančićima. Dva razdragana cvetića u mišijem sivilu oko nas. Stoje ispred vrata fakulteta sa osmehom i gledaju nas. Ne shvataju zašto ne izlazimo.

Odlazim do suterena u nadi da ću naći nekoga. Samo tišina, ništa više. Prilazim vratima gde su obično čistačice. Jedan duboki udisaj. Spuštam ruku na kvaku...zaključano. To je to, zaključane smo na fakultetu. A smejala sam se Đorđu, kada mu se isto desilo. Više ne deluje tako smešno. Sad već počinje da me hvata panika. Vraćam se do Đine. Ona objašnjava klincima da se vrate kući. Odlaze pognutih glavica.

Stojimo i nemo se gledamo. Šta uraditi dalje? Fakultet već postaje zlosutno tih, mračan i hladan. Prolaze minuti. Prvi sat. Đina pokušava da zovne nekoga ko bi imao ključ. Dok čekam, moja mašta izmiče kontroli i stvara čudne prizore oko mene. U zamku smo. Ukletom. Sa čudnim utvarama koje obitavaju u tami. Vrebaju iza ćoškova svojim prozirnim očima. Čekaju na pogrešan korak. Čekaju...na nas. Strah mili uz kičmu. Prekini sa tim, govorim sebi. Ipak, leđa nesvesno okrećem ka ulaznim vratima. U tom trenutku čujem Đinu kako kaže Dragan  dolazi za koji minut  da nam otključa. Neopisivo olakšanje.

Deset minuta kasnije mračni zamak ostaje iza nas...tih. Više mi ne smeta kiša, ni mišije nebo, ništa. Jedina misao je da odem što dalje, da pobegnem.
A što se tiče princeza u zaključanim kulama? Ne hvala, tu bajku od sada preskačem.

Zvezde, ponori i beskraji...

Daleko od toga da mogu prići Disu, ali iz nekog razloga volim da pišem o zvezdama, nekim dalekim očima, beskrajima i ponorima. Ne znam, verovatno bi neko ko se bavi psihologijom umeo to da protumači. Kako bilo, evo jedne pesmice o maloj, luckastoj zvezdi...

Zvezda

Daleko na nebu bila je ona,

Mala i lepa u velikom jatu.

Sjajna k'o biser i veselju sklona.

Bujna k'o trešnja u najlepšem cvatu.

Živela je tako kroz vekove davne,

Zadovoljna srećom što je stalno prati.

Ne brinući o rečima kobi tamne,

Da će zbog ljubavi njen život stati.

Ne, ta zvezda mala luckasta je bila

Nikakve kobi ona se ne boji.

O ljubavi ona nikad nije snila

Ali sudba poče dane da joj broji.

I večeri jedne prelepoga leta

Dok gledaše Zemlju daleku i nemu

Videla je oči iz tog drugog sveta

Kako posmatraju lepotu njenu

I ona što živi u večitom sjaju

Gledaše nemo u daleke oči

Približi se sada neizbežnom kraju

jer baci se njemu i u ponor skoči.

Priviđenje

Ovo je jedna pesmica na koju sam prilično davno naišla, pre nekih 8 godina. Neverovano je da svaki put kada je pročitam osetim istu jezu.

Iz "Decembarske noći"

Kada sam bio u đačkom dobu

zatvarah se u svoju sobu,

da bdijem sve do kasnog sata.

Kraj stola videh seda sa mnom

siroti dečak sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Lik lep mu beše i bez sreće.

Pri svetlosti je slabe sveće

čitao redom moje knjige.

U naručje mi spusti čelo

i dočeka svanuće belo

sa blagim smeškom, prepun brige.

Kad petnaesto bi mi leto,

laganim hodom ja sam šeto

kroz šumu kojom grmlje cvata.

Pod stablo vidim seda sa mnom

mlad jedan čovek sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Za put ga pitah prepun slutnja;

u jednoj ruci bi mu lutnja,

u drugoj bokor rujnih ruža.

On srete me ko prijatelja

i rukom što je od sveg belja

pokaza polje što se pruža.

U vreme kad nas ljubav jača

u sobi bejah sam, pun plača

zgog prve bede što nas hvata.

Uz kamin videh seda sa mnom

neznanac jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

On tužio je i kolebao;

jednom je rukom hteo nebo,

u drugoj mač je držo grubi.

Zbog moje boli on je plako,

al uzdah jedan pusti lako

a zatim se ko san izgubi.

Kad razbludnik sam bio pravi

ko zdravicu sam ja na slavi

vrč podigo sav od zlata.

Nasuprot videh seda sa mnom

poznanik jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Pod plaštem su mu bile skrite

crnog ruha bedne rite,

na glavi mirta koja svenu.

Lomnom je rukom moju hteo,

i vrč mi, kad je njegov sreo

u ruci puče u tom trenu.

Godinu posle, noćnim sjajem,

ja klečao sam pred ležajem

mrtvome ocu oko vrata.

Kraj uzglavlja je seo sa mnom

sirotan jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Oči mu behu suza pune

a trnov venac mesto krune,

ko anđeli od bolne žudi;

na tle mu beše pala lira,

dok krvava ga boja spira

a mač zariven usred grudi.

Još uvek dobro pamtim sve to,

da ja sam njega stalno sreto

u mog života svakom trenu.

Jer priviđenju tom sam nemom,

anđeo bi li ili demon,

svud svud prijateljsku gledo senu.

Svud gde sam spušto, duž putanja,

međ ruke čelo koje sanja,

ko ženu dok me suze guše;

svuda gde ja sam, kao janje

što vunu gubi kroz to granje

slutio rasip svoje duše:

Svud gde sam hteo ležaj prostrt,

svud gde sam hteo poći po smrt,

svud gde sam pado usred blata,

putom je mojim stizao sa mnom

očajnik jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata...

Ko si stvarno, mladosti moje rano,

putniče krepki napred vođen?

Reci zašto srećem te neprestano

dok sediš u tami kad prođem?

Ko si stvarno, samotni noćni svate,

istrajni gostu mojih rana?

Zašto me svetom tvoje noge prate?

Ko ti si stvarno, to ti si, moj brate,

što dođeš tek za plačnih dana?

Priviđenje:

Ni Bog ja nisam niti Đavo,

i ti mi dade ime pravo

kad bratom si me nazvao svojim:

kud kreneš, ja ću kao sena

da do poslednjeg idem trena,

da i na tvome grobu stojim.

Nebo mi otkri srce tvoje

kad osetiš sve nespokoje

mirno mi dođi dok se noća.

Uvek kraj tvojih biću nogu,

al ruku da ti dam ne mogu,

prijatelju ja sam samoća.

                               Alfred De Misi