U potrazi za svetolom

Tako lepo rečeno.

Dante Gabriel Rossetti (1828-1882)

                    Sudden Light

          I HAVE been here before,
              But when or how I cannot tell:
          I know the grass beyond the door,
              The sweet keen smell,
    The sighing sound, the lights around the shore.

          You have been mine before,—
              How long ago I may not know:
          But just when at that swallow's soar
              Your neck turned so,
    Some veil did fall,—I knew it all of yore.

          Has this been thus before?
              And shall not thus time's eddying flight
          Still with our lives our love restore
              In death's despite,
    And day and night yield one delight once more?

Killer dream

I’m tired of all this feelings

For person A and B and C
So many feelings
But none left for me.

What can I do to stop this constant pain?
Is there any hope left?
Or everything is in vain?

I tried to drown it in the vine
But it laughed and said your mine
I tried to burn it in the Sun
But there was nothing to be done.

"Sleep may help“some whisper said
So, I slept and slept
until my pain was dead.

Oh, what a joy, what a relief
To feel so much free
Like an autumn’s falling leaf

Nothing to worry and no one on sight
Sleeping and dreaming
The dreams full of light.

                        written by me

Mračna kula...u mojoj verziji

Ne tako davno pitala sam se Ko još drži ispite vikendom? Odgovor je usledio brže nego što sam očekivala. Zbog velikog broja studenata apsolventski rokovi su počeli da se održavaju i subotom i nedeljom. Divota. Definitivno jedna od "prednosti" ovog posla. Ali, ne žalim se. Ako imaju ispiti, to znači da radi i fakultet, a to znači dobra Internet veza. Nije da sam neki freak koji ne može bez radnog mesta, ili se to sad zove workaholic?...hmmm...kako bilo, ali te nedelje moj net je kući radio sporo, sestri je trebalo nešto za magistarski i nas dve smo skoknule do kabineta na faksu.
Otišle smo oko podneva. Sve je vrvelo od studenata. Pretpostavljam da se polagao neki od "lakših" predmeta. Malo ćaskanja sa ponekim "srećnim" kolegom koji je držao ispit taj dan, malo traganja po netu i vreme je lagano teklo. Naravno tome treba dodati činjenicu da kad god sam sa svojom sestrom vreme postaje potpuno nebitan faktor. Jer Đina je druga polovina mene i što bi moj zet voleo da kaže Vas dve ste sasvim dovoljne jedna drugoj. Jednog dana ću verovatno tu izjavu dovesti pitanje, ali za sada se potpuno slažem. No, da se vratim na priču.

Jesen je već zakoračila u oktobar i u kabinetu je postajalo prohladno. Uključila sam klimu i vazduh se ubrzo zagrejao, a blaženi osećaj topline ponovo nas je preplavio.  Melodije Massimove Indije plovile su prostorijom i padale po nama stvarajući čudni osećaj mira. A vreme, vreme se iskradalo neprimetno, poput iskusnog lopova. Jednog trenutka je bilo tu, a već sledećeg, kada sam pogledala kroz prozor, grad je bio zaogrnut sumrakom. Oko šest sati popodne nebo je bilo tamno sivo. Kako bi neko voleo da kaže, prave miš boje.

Odjednom postajem svesna čudne tišine koja se spustila na fakultet. Ušunjala se poput neke neme aveti, protežući svoje hladne pipke hodnicima. Mislim da je vreme da krenemo, govorim sestri. Završavamo na brzinu započeta snimanja sa čudnim nemirom koji kucka na ivici svesti. Smešno, pa na fakultetu smo...suviše filmova, definitivno. Ipak, zašto od te misli pomalo zadrhtim? Pakujemo stvari, gasimo klimu i računare. Otvaram vrata.

Zatičemo ga tu, kako nemo stoji i gleda u nas...mrak. Kao kada bi iz jednog sveta prešli u drugi. U kabinetu je svetlost...i toplota...i muzika, očaravajuća muzika. U hodniku tama...i hladnoća...i tišina, zaglušujuća tišina. Ona tišina od koje vam zuji u ušima i sve što želite je da prestane.

Pogledi nam se sreću, razmenjujući neizgovorene reči, a onda se zasmejasmo. Ma daj, to je samo mrak. Hajde, čuvar je sigurno u holu. Dok prolazimo hodnikom, koraci odzvanjaju i poput bodeža usecaju u tišinu oko nas. Koz prozor u hodniku neko besomučno udara po staklu. Kiša. Divno. Setih se Đola i njegovih stihova :"Rešilo nebo da potopi svet...". Nema šanse da  bez kišobrana stignemo do kuće a da skroz ne budemo mokre. Đina odlučuje da zovne Mihaelu i Borisa da donesu kišobrane. Eh, kako je lepo biti dete. Jedva su dočekali da malo šljapkaju po baricama. Za njih je kiša avantura. Za mene je davno prestala da bude. 

Obuzeta takvim mislima, stižem sa Đinom do hola. Sad samo da pitam čoveka da nam otključa i napolju smo. Sa osećanjem olakšanja prilazim prostoriji za čuvare. Reči su već krenule da beže sa mojih usana kada se ukopah u mestu u svom svom zaprepašćenju. Mesto gde sedi čuvar...je prazno. Smiri se, smiri se, možda je negde izašao. U tom trenutku dolaze Mihaela i Boris, mali i slatki, sa šarenim kišobrančićima. Dva razdragana cvetića u mišijem sivilu oko nas. Stoje ispred vrata fakulteta sa osmehom i gledaju nas. Ne shvataju zašto ne izlazimo.

Odlazim do suterena u nadi da ću naći nekoga. Samo tišina, ništa više. Prilazim vratima gde su obično čistačice. Jedan duboki udisaj. Spuštam ruku na kvaku...zaključano. To je to, zaključane smo na fakultetu. A smejala sam se Đorđu, kada mu se isto desilo. Više ne deluje tako smešno. Sad već počinje da me hvata panika. Vraćam se do Đine. Ona objašnjava klincima da se vrate kući. Odlaze pognutih glavica.

Stojimo i nemo se gledamo. Šta uraditi dalje? Fakultet već postaje zlosutno tih, mračan i hladan. Prolaze minuti. Prvi sat. Đina pokušava da zovne nekoga ko bi imao ključ. Dok čekam, moja mašta izmiče kontroli i stvara čudne prizore oko mene. U zamku smo. Ukletom. Sa čudnim utvarama koje obitavaju u tami. Vrebaju iza ćoškova svojim prozirnim očima. Čekaju na pogrešan korak. Čekaju...na nas. Strah mili uz kičmu. Prekini sa tim, govorim sebi. Ipak, leđa nesvesno okrećem ka ulaznim vratima. U tom trenutku čujem Đinu kako kaže Dragan  dolazi za koji minut  da nam otključa. Neopisivo olakšanje.

Deset minuta kasnije mračni zamak ostaje iza nas...tih. Više mi ne smeta kiša, ni mišije nebo, ništa. Jedina misao je da odem što dalje, da pobegnem.
A što se tiče princeza u zaključanim kulama? Ne hvala, tu bajku od sada preskačem.

Zvezde, ponori i beskraji...

Daleko od toga da mogu prići Disu, ali iz nekog razloga volim da pišem o zvezdama, nekim dalekim očima, beskrajima i ponorima. Ne znam, verovatno bi neko ko se bavi psihologijom umeo to da protumači. Kako bilo, evo jedne pesmice o maloj, luckastoj zvezdi...

Zvezda

Daleko na nebu bila je ona,

Mala i lepa u velikom jatu.

Sjajna k'o biser i veselju sklona.

Bujna k'o trešnja u najlepšem cvatu.

Živela je tako kroz vekove davne,

Zadovoljna srećom što je stalno prati.

Ne brinući o rečima kobi tamne,

Da će zbog ljubavi njen život stati.

Ne, ta zvezda mala luckasta je bila

Nikakve kobi ona se ne boji.

O ljubavi ona nikad nije snila

Ali sudba poče dane da joj broji.

I večeri jedne prelepoga leta

Dok gledaše Zemlju daleku i nemu

Videla je oči iz tog drugog sveta

Kako posmatraju lepotu njenu

I ona što živi u večitom sjaju

Gledaše nemo u daleke oči

Približi se sada neizbežnom kraju

jer baci se njemu i u ponor skoči.

Priviđenje

Ovo je jedna pesmica na koju sam prilično davno naišla, pre nekih 8 godina. Neverovano je da svaki put kada je pročitam osetim istu jezu.

Iz "Decembarske noći"

Kada sam bio u đačkom dobu

zatvarah se u svoju sobu,

da bdijem sve do kasnog sata.

Kraj stola videh seda sa mnom

siroti dečak sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Lik lep mu beše i bez sreće.

Pri svetlosti je slabe sveće

čitao redom moje knjige.

U naručje mi spusti čelo

i dočeka svanuće belo

sa blagim smeškom, prepun brige.

Kad petnaesto bi mi leto,

laganim hodom ja sam šeto

kroz šumu kojom grmlje cvata.

Pod stablo vidim seda sa mnom

mlad jedan čovek sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Za put ga pitah prepun slutnja;

u jednoj ruci bi mu lutnja,

u drugoj bokor rujnih ruža.

On srete me ko prijatelja

i rukom što je od sveg belja

pokaza polje što se pruža.

U vreme kad nas ljubav jača

u sobi bejah sam, pun plača

zgog prve bede što nas hvata.

Uz kamin videh seda sa mnom

neznanac jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

On tužio je i kolebao;

jednom je rukom hteo nebo,

u drugoj mač je držo grubi.

Zbog moje boli on je plako,

al uzdah jedan pusti lako

a zatim se ko san izgubi.

Kad razbludnik sam bio pravi

ko zdravicu sam ja na slavi

vrč podigo sav od zlata.

Nasuprot videh seda sa mnom

poznanik jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Pod plaštem su mu bile skrite

crnog ruha bedne rite,

na glavi mirta koja svenu.

Lomnom je rukom moju hteo,

i vrč mi, kad je njegov sreo

u ruci puče u tom trenu.

Godinu posle, noćnim sjajem,

ja klečao sam pred ležajem

mrtvome ocu oko vrata.

Kraj uzglavlja je seo sa mnom

sirotan jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata.

Oči mu behu suza pune

a trnov venac mesto krune,

ko anđeli od bolne žudi;

na tle mu beše pala lira,

dok krvava ga boja spira

a mač zariven usred grudi.

Još uvek dobro pamtim sve to,

da ja sam njega stalno sreto

u mog života svakom trenu.

Jer priviđenju tom sam nemom,

anđeo bi li ili demon,

svud svud prijateljsku gledo senu.

Svud gde sam spušto, duž putanja,

međ ruke čelo koje sanja,

ko ženu dok me suze guše;

svuda gde ja sam, kao janje

što vunu gubi kroz to granje

slutio rasip svoje duše:

Svud gde sam hteo ležaj prostrt,

svud gde sam hteo poći po smrt,

svud gde sam pado usred blata,

putom je mojim stizao sa mnom

očajnik jedan sav u tamnom

što bi mi sličan poput brata...

Ko si stvarno, mladosti moje rano,

putniče krepki napred vođen?

Reci zašto srećem te neprestano

dok sediš u tami kad prođem?

Ko si stvarno, samotni noćni svate,

istrajni gostu mojih rana?

Zašto me svetom tvoje noge prate?

Ko ti si stvarno, to ti si, moj brate,

što dođeš tek za plačnih dana?

Priviđenje:

Ni Bog ja nisam niti Đavo,

i ti mi dade ime pravo

kad bratom si me nazvao svojim:

kud kreneš, ja ću kao sena

da do poslednjeg idem trena,

da i na tvome grobu stojim.

Nebo mi otkri srce tvoje

kad osetiš sve nespokoje

mirno mi dođi dok se noća.

Uvek kraj tvojih biću nogu,

al ruku da ti dam ne mogu,

prijatelju ja sam samoća.

                               Alfred De Misi

Vreme i njegov ubica

Dvoumim se da li sledeću priču treba ispričati, ili je treba zauvek zaboraviti, tako da nestane. Kao i njeni akteri. Kao da nikada nisu ni postojali. Jedan Taj i jedna Ta, u gradu Tom I Tom i jedno Vreme. Ako ih zaboravim, oni će nastaviti svoje sitne živote nesvesni da su ikada mogli biti deo jedne priče. Ali da li zaboraviti Vreme od nekih mesec dana?

Kratko je to Vreme, naspram svake večnosti. Kratko. A opet, bilo je to lepo Vreme. Rodilo se u trenutku kada je leto već uveliko otpozdravljalo svojim vrelim rukama do sledećeg viđenja. Imalo je lepe riđe lokne rane jeseni i oči boje mastila. Gotovo crne. Boje tamnog neba kakvo je bilo one večeri kada je Vreme rođeno. Bilo je melanholije u tim krupnim očima, koja se nije mogla sakriti. I videlo se da će nestalno živeti, jer je njegovim venama tekla reka jednog grada. Da, Panta Rei. Nemirno drago Vreme. Srljalo je u propast od trenutka kada je otvorilo svoje lepe tamne oke. Vatrom poljubljeno. Ali najvrelije vatre najbrže sagore.

I da li onda takvo Vreme treba da nestane, da se razveje vetrom kasne jeseni, da ga speru hladne novembarske kiše? Ako se nešto nekada rodilo, ako je zaslužilo da ugleda ovaj svet, ko sam ja da odlučim da ga zaboravim i još jednom ubijem. Da, kažem još jednom, jer već sam ga jednom ubila. O, bilo je to čisto ubistvo, nema sumnje. Milosrdno čak, neki bi rekli. Kao kada bi teškom bolesniku, zarili najoštriji noš ispod rebara, pravo u srce. Nema daljeg mučenja, nema bola. Čisto, jednostavno i vrlo efektno. Jednim potezom noža ubijeno je Vreme od mesec dana.

A moglo je da živi. Da, moglo je. Poput bogalja. Poput viteza koji izgubi desnicu kojom je držao mač. I da ga to stalno podseća da je bogalj Vreme. Da mu nanosi bol. Da noćima sanja svoju dragu šaku, prste kako drže mač. I da se svakog jutra budi sa suzama i proklinje dan kada je svoju šaku izgubilo. Moglo je tako da živi, u mukama, do kraja svog postojanja. Uvek sa čežnjom, uvek sa mržnjom prema onima koji su mu to učinili. A bili su to jedan Taj i jedna Ta u gradu Tom i Tom. Roditelji. Ne. Zlikovci koji su se Vremenom poigrali. Grubo poigrali, naivnim dragim Vremenom sa riđim loknama jeseni i očima boje mastila. Nisu ga zaštitili, nisu ga upozorili šta se dešava kad se žudnjom igraš. Nije ih bilo briga. Obogaljili su ga. Obeščastili. Trebalo je da budu bolji džedaji, da ga zaštite. Od sebe samih. Ali njima će neko drugi suditi. Ja sam presudila Vremenu. Jednim čistim potezom noža. U trenutku kada je izgubilo svoju desnicu, izgubilo je i svoj život. Nisam mu dopustila da oseti žal za izgubljenom šakom, nisam mu dopustila da bude kukavica i pristane na takav obogaljeni život. Nisam mu dopustila... Oči su mi bile pune suza, srce je ludački tuklo, ali ruka nije zadrhtala. Nije bilo agonije. Samo kraj.

Ali to samo znači da je Vreme mrtvo, ne i da nikada nije živelo. I opet ostaje ono isto pitanje, da li ga zaboraviti? Jer jedino tada će biti potpuno, zauvek, nepovratno mrtvo. Ni jedne priče o njemu neće biti. Ni jedna pesma neće ga opevati, čak ni jedan jedini stih. Dvoumim se. Zbog čega, pitate se? Pa, kažu da se ubica uvek poseče na svoje sečivo. Tako barem forenzičari tvrde. U knjigama o starim vremenima ne piše tako. Da li su tada imali bolje mačeve i noževe ili su jednostavno bili spretniji to ne znam. Međutim, ono što znam je da ako ovu priču ispričam, ako iz svog sećanja prizovem sve dane nesretnog dragog Vremena, biće kao da sam ubijajući njega, posekla i sebe. I ta rana će stalno biti živa, i stalno će mi nanositi bol. Svaki redak teksta sevaće poput munja kroz noć. I u tom bljesku slike mrtvog Vremena poput crnih vrana zaletaće se na mene, na moje misli, da svojim oštrim kandžama otkidaju i ono malo mira što je u meni ostalo. Sve dok me potpuno ne izlude. Shvatate li sada moju dilemu? Biti krajnji i surovi, nemilosrdni ubojica koji će zauvek zatrti postojanje Vremena sa riđim loknama jeseni i očima boje mastila, ili biti ubojica ludilom slomljen koji će samo prizivati nešto čega više nema? Utvaru, kroz čije vene je nekada tekla reka jednog grada.

Večnost mrzovljno pravi svoje trome korake džina, potpuno nesvesna mene i moje dileme. A utvara? Gotovo potpuno providna, sedi kraj mojih nogu, gleda me svojim krupnim očima boje mastila i pita Šta ćeš učiniti?

NAPOSLETKU

Mogla bih tražiti neke bolje reči, mogla bih...ali ove su rekle sve .

Naposletku, ti si dobro znala ko sam ja

Otkud sad te suze, moja mila?

Rekla si da se za točak bršljen ne hvata.

Zalud izgužvana svila

To je tako,

ne pravi od tuge nauku,

mani svetlo na sledećem bregu.

Okopniće moj otisak

na tvom jastuku, još kako,

kao jezuška u snegu.

Razbiću gitaru,

crn je mrak ispunjava.

Odavno se svoje pesme bojim.

Pomera u meni neke gene Dunava,

pa ja tečem i kad stojim.

Ali opet, da l' bi ikad

bila moja ti

da sam vojnik u armiji ljudi?

Rekla si da baš

ne umem novce brojati

i da je ništa sve što nudim.

Naposletku, ti si navek

znala da sam svirac,

brošić što se teško pribada.

Da me može oduvati najblaži Nemirac.

Da ću u po reči stati,

da se neću osvrtati...

Nikada

Ređaš po vitrini fini porculanski svet

al' ja sam figurica bez žiga

pazi to je bajka što ti pada

na pamet

Fali ti baš ovaj cigan?

Ne dušo...

Tek u jesen otkriju se

boje krošanja.

Sve su slične u leto zeleno.

Naposletku ti si dobro

znala ko sam ja.

Čemu suze lepa ženo?

Draga moja, ti si navek

znala da sam pajac.

Moj je šešir šatra pomična,

usne tice-rugalice,

a u oku tajac.

Da sam kaput sa dva lica,

da sam Gospo'n propalica

obična.

Naposletku, ti si navek

znala da sam svirac,

Da je nebo moja livada.

Da me može oduvati najblaži Nemirac.

Da ću u po reči stati,

da se neću osvrtati...

Nikada

Da ću u po reči stati

Da se neću osvrtati...