Daleko od toga da mogu prići Disu, ali iz nekog razloga volim da pišem o zvezdama, nekim dalekim očima, beskrajima i ponorima. Ne znam, verovatno bi neko ko se bavi psihologijom umeo to da protumači. Kako bilo, evo jedne pesmice o maloj, luckastoj zvezdi...
Zvezda
Daleko na nebu bila je ona,
Mala i lepa u velikom jatu.
Sjajna k'o biser i veselju sklona.
Bujna k'o trešnja u najlepšem cvatu.
Živela je tako kroz vekove davne,
Zadovoljna srećom što je stalno prati.
Ne brinući o rečima kobi tamne,
Da će zbog ljubavi njen život stati.
Ne, ta zvezda mala luckasta je bila
Nikakve kobi ona se ne boji.
O ljubavi ona nikad nije snila
Ali sudba poče dane da joj broji.
I večeri jedne prelepoga leta
Dok gledaše Zemlju daleku i nemu
Videla je oči iz tog drugog sveta
Kako posmatraju lepotu njenu
I ona što živi u večitom sjaju
Gledaše nemo u daleke oči
Približi se sada neizbežnom kraju
jer baci se njemu i u ponor skoči.
Нема коментара:
Постави коментар