Mračna kula...u mojoj verziji

Ne tako davno pitala sam se Ko još drži ispite vikendom? Odgovor je usledio brže nego što sam očekivala. Zbog velikog broja studenata apsolventski rokovi su počeli da se održavaju i subotom i nedeljom. Divota. Definitivno jedna od "prednosti" ovog posla. Ali, ne žalim se. Ako imaju ispiti, to znači da radi i fakultet, a to znači dobra Internet veza. Nije da sam neki freak koji ne može bez radnog mesta, ili se to sad zove workaholic?...hmmm...kako bilo, ali te nedelje moj net je kući radio sporo, sestri je trebalo nešto za magistarski i nas dve smo skoknule do kabineta na faksu.
Otišle smo oko podneva. Sve je vrvelo od studenata. Pretpostavljam da se polagao neki od "lakših" predmeta. Malo ćaskanja sa ponekim "srećnim" kolegom koji je držao ispit taj dan, malo traganja po netu i vreme je lagano teklo. Naravno tome treba dodati činjenicu da kad god sam sa svojom sestrom vreme postaje potpuno nebitan faktor. Jer Đina je druga polovina mene i što bi moj zet voleo da kaže Vas dve ste sasvim dovoljne jedna drugoj. Jednog dana ću verovatno tu izjavu dovesti pitanje, ali za sada se potpuno slažem. No, da se vratim na priču.

Jesen je već zakoračila u oktobar i u kabinetu je postajalo prohladno. Uključila sam klimu i vazduh se ubrzo zagrejao, a blaženi osećaj topline ponovo nas je preplavio.  Melodije Massimove Indije plovile su prostorijom i padale po nama stvarajući čudni osećaj mira. A vreme, vreme se iskradalo neprimetno, poput iskusnog lopova. Jednog trenutka je bilo tu, a već sledećeg, kada sam pogledala kroz prozor, grad je bio zaogrnut sumrakom. Oko šest sati popodne nebo je bilo tamno sivo. Kako bi neko voleo da kaže, prave miš boje.

Odjednom postajem svesna čudne tišine koja se spustila na fakultet. Ušunjala se poput neke neme aveti, protežući svoje hladne pipke hodnicima. Mislim da je vreme da krenemo, govorim sestri. Završavamo na brzinu započeta snimanja sa čudnim nemirom koji kucka na ivici svesti. Smešno, pa na fakultetu smo...suviše filmova, definitivno. Ipak, zašto od te misli pomalo zadrhtim? Pakujemo stvari, gasimo klimu i računare. Otvaram vrata.

Zatičemo ga tu, kako nemo stoji i gleda u nas...mrak. Kao kada bi iz jednog sveta prešli u drugi. U kabinetu je svetlost...i toplota...i muzika, očaravajuća muzika. U hodniku tama...i hladnoća...i tišina, zaglušujuća tišina. Ona tišina od koje vam zuji u ušima i sve što želite je da prestane.

Pogledi nam se sreću, razmenjujući neizgovorene reči, a onda se zasmejasmo. Ma daj, to je samo mrak. Hajde, čuvar je sigurno u holu. Dok prolazimo hodnikom, koraci odzvanjaju i poput bodeža usecaju u tišinu oko nas. Koz prozor u hodniku neko besomučno udara po staklu. Kiša. Divno. Setih se Đola i njegovih stihova :"Rešilo nebo da potopi svet...". Nema šanse da  bez kišobrana stignemo do kuće a da skroz ne budemo mokre. Đina odlučuje da zovne Mihaelu i Borisa da donesu kišobrane. Eh, kako je lepo biti dete. Jedva su dočekali da malo šljapkaju po baricama. Za njih je kiša avantura. Za mene je davno prestala da bude. 

Obuzeta takvim mislima, stižem sa Đinom do hola. Sad samo da pitam čoveka da nam otključa i napolju smo. Sa osećanjem olakšanja prilazim prostoriji za čuvare. Reči su već krenule da beže sa mojih usana kada se ukopah u mestu u svom svom zaprepašćenju. Mesto gde sedi čuvar...je prazno. Smiri se, smiri se, možda je negde izašao. U tom trenutku dolaze Mihaela i Boris, mali i slatki, sa šarenim kišobrančićima. Dva razdragana cvetića u mišijem sivilu oko nas. Stoje ispred vrata fakulteta sa osmehom i gledaju nas. Ne shvataju zašto ne izlazimo.

Odlazim do suterena u nadi da ću naći nekoga. Samo tišina, ništa više. Prilazim vratima gde su obično čistačice. Jedan duboki udisaj. Spuštam ruku na kvaku...zaključano. To je to, zaključane smo na fakultetu. A smejala sam se Đorđu, kada mu se isto desilo. Više ne deluje tako smešno. Sad već počinje da me hvata panika. Vraćam se do Đine. Ona objašnjava klincima da se vrate kući. Odlaze pognutih glavica.

Stojimo i nemo se gledamo. Šta uraditi dalje? Fakultet već postaje zlosutno tih, mračan i hladan. Prolaze minuti. Prvi sat. Đina pokušava da zovne nekoga ko bi imao ključ. Dok čekam, moja mašta izmiče kontroli i stvara čudne prizore oko mene. U zamku smo. Ukletom. Sa čudnim utvarama koje obitavaju u tami. Vrebaju iza ćoškova svojim prozirnim očima. Čekaju na pogrešan korak. Čekaju...na nas. Strah mili uz kičmu. Prekini sa tim, govorim sebi. Ipak, leđa nesvesno okrećem ka ulaznim vratima. U tom trenutku čujem Đinu kako kaže Dragan  dolazi za koji minut  da nam otključa. Neopisivo olakšanje.

Deset minuta kasnije mračni zamak ostaje iza nas...tih. Više mi ne smeta kiša, ni mišije nebo, ništa. Jedina misao je da odem što dalje, da pobegnem.
A što se tiče princeza u zaključanim kulama? Ne hvala, tu bajku od sada preskačem.