26.10.2010.

NAPOSLETKU

Mogla bih tražiti neke bolje reči, mogla bih...ali ove su rekle sve .


Naposletku, ti si dobro znala ko sam ja
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljen ne hvata.
Zalud izgužvana svila

To je tako,
ne pravi od tuge nauku,
mani svetlo na sledećem bregu.
Okopniće moj otisak
na tvom jastuku, još kako,
kao jezuška u snegu.

Razbiću gitaru,
crn je mrak ispunjava.
Odavno se svoje pesme bojim.
Pomera u meni neke gene Dunava,
pa ja tečem i kad stojim.

Ali opet, da l' bi ikad
bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš
ne umem novce brojati
i da je ništa sve što nudim.

Naposletku, ti si navek
znala da sam svirac,
brošić što se teško pribada.
Da me može oduvati najblaži Nemirac.
Da ću u po reči stati,
da se neću osvrtati...


Nikada

Ređaš po vitrini fini porculanski svet
al' ja sam figurica bez žiga
pazi to je bajka što ti pada
na pamet
Fali ti baš ovaj cigan?


Ne dušo...

Tek u jesen otkriju se
boje krošanja.
Sve su slične u leto zeleno.
Naposletku ti si dobro
znala ko sam ja.
Čemu suze lepa ženo?

Draga moja, ti si navek
znala da sam pajac.
Moj je šešir šatra pomična,
usne tice-rugalice,
a u oku tajac.
Da sam kaput sa dva lica,
da sam Gospo'n propalica
obična.



Naposletku, ti si navek
znala da sam svirac,
Da je nebo moja livada.

Da me može oduvati najblaži Nemirac.
Da ću u po reči stati,
da se neću osvrtati...
Nikada

Da ću u po reči stati
Da se neću osvrtati...

Нема коментара: