NAPOSLETKU

Mogla bih tražiti neke bolje reči, mogla bih...ali ove su rekle sve .

Naposletku, ti si dobro znala ko sam ja

Otkud sad te suze, moja mila?

Rekla si da se za točak bršljen ne hvata.

Zalud izgužvana svila

To je tako,

ne pravi od tuge nauku,

mani svetlo na sledećem bregu.

Okopniće moj otisak

na tvom jastuku, još kako,

kao jezuška u snegu.

Razbiću gitaru,

crn je mrak ispunjava.

Odavno se svoje pesme bojim.

Pomera u meni neke gene Dunava,

pa ja tečem i kad stojim.

Ali opet, da l' bi ikad

bila moja ti

da sam vojnik u armiji ljudi?

Rekla si da baš

ne umem novce brojati

i da je ništa sve što nudim.

Naposletku, ti si navek

znala da sam svirac,

brošić što se teško pribada.

Da me može oduvati najblaži Nemirac.

Da ću u po reči stati,

da se neću osvrtati...

Nikada

Ređaš po vitrini fini porculanski svet

al' ja sam figurica bez žiga

pazi to je bajka što ti pada

na pamet

Fali ti baš ovaj cigan?

Ne dušo...

Tek u jesen otkriju se

boje krošanja.

Sve su slične u leto zeleno.

Naposletku ti si dobro

znala ko sam ja.

Čemu suze lepa ženo?

Draga moja, ti si navek

znala da sam pajac.

Moj je šešir šatra pomična,

usne tice-rugalice,

a u oku tajac.

Da sam kaput sa dva lica,

da sam Gospo'n propalica

obična.

Naposletku, ti si navek

znala da sam svirac,

Da je nebo moja livada.

Da me može oduvati najblaži Nemirac.

Da ću u po reči stati,

da se neću osvrtati...

Nikada

Da ću u po reči stati

Da se neću osvrtati...