Prošlo je 16 godina od kako moga Arija nema. Moj prvi pas. Moj dragi pas. Engleski seter, najlepših braon ušiju i najslađe pegave njuškice. Imala sam 10 godina kada sam ga dobila na poklon. Malo belo stvorenje kraj koga sam 4 godine bila najsrećnije dete, ako ne u gradu, onda makar u našoj ulici. Kako se daleko čine te godine. Imala sam 14 a moj Ari 4 kada smo se rastali. Zauvek. Moje lepe braon oke, kako sam ih samo volela. I sada zaplačem, posle toliko vremena.
Sledeća priča napisana je 10.10.1997. godine. Bio je to pismeni rad iz srpskog jezika. Danas sam ga našla i odlučila da prepišem. Kao ponovno sećanje na mog dragog prijatelja. I možda nisam do kraja odgovorila na temu, kako mi je napisala profesorka, i zbog toga dobila 4. Ali imala sam 17 godina i na taj papir prenela sam sva svoja osećanja. Priču nisam prepravljala, ostavila sam je baš onakvu kakva je tada napisana, prava dečija priča, ispričana nespretnim rečenicama onako kao se samo pišu radovi kada imaš 45 minuta na raspolaganju. Ali želela sam da je prenesem na ovaj blog baš takvu, naivnu i tužnu.
Dragi Ari, ovo je za tebe.
"To je život. Počinjati ponovo onda kada je sve izgubljeno." Kronin
To je život. Počinjati ponovo onda kada je sve izgubljeno. Zatvorila sam knjigu od bola koji sam u tom trenutku osetila. Nisam želela da se setim, ali su sećanja ipak navirala kao bujica i rušila sve moje brane. A onda slike: tatino tužno lice, mamine uplakane oči...i on, toliko voljeni, najdraži, zauvek izgubljeni...Ne, ne želim da osetim tu bol, tu istu tugu...ali osećam je i to veoma jako. Moje ruke traže sliku, nalaze je i ja je gledam, upijam očima, pritiskam je na grudi. Prstima dodirujem staklo, ali kao da osećam njegovu glavu i njegov pogled na sebi...a on je otišao, ugasio se njegov život i sa sobom poneo i deo moga bića.
Jesen je, trinaesti oktobar 1994. Napolju je hladno i na sve strane se oseća kao da priroda umire. Tog dana, pre skoro tri godine, vraćala sam se iz škole i ne sluteći šta me kod kuće čeka. Ispred dvorišta ugledala sam tatu i moje srce je stalo. Znala sam, i pre nego štoje išta progovorio, da se desilo nešto strašno. On je ćutao, ali njegove oči su govorile. Nisam ih razumela šta pričaju. A onda je progovorio tata. Njegov glas je drhtao dok mi je pričao: "Maki, otrovali su Akicu..." A onda se sve zaustavilo, nije više postojalo vreme ni prostor. Za mene, sve je stalo. Tata je još pričao, ali ja ga nisam čula. Tražila sam njega, želela da čujem njegov lavež, da vidim njegove drage oči...ali njega nije bilo. Sišla sam u garažu i videla mamu kako plače i tu pored nje mog Arija. Ležao je mirno kao da spava. Pritrčala sam i počela da plačem: "Akice, probudi se, nemoj da me plašiš, 'ajde Aki možeš ti to, pogledaj svoju Maju, nemoj me ostaviti, nemoj da ideš, vrati se." Ali on me nije čuo, samo je mirno ležao, i njegovo telo još je bilo toplo, ali ja sam osetila da više nije tu. Mama me je odvela do sobe iako sam se protivila i govorila: "Želim da budem kraj njega, neću da ga ostavim." Počela sam još jače da plačem a moje srce kao da je prepuklo, rana na njemu bila je prevelika. Ne znam koliko je sati prošlo, ali znam da je posle došla moja komšinica i rekla da je bolje da malo izađemo da se smirim. Otišle smo na piće i razgovarale o nevažnim stvarima. Na trenutke sam zaboravljala šta se upravo desilo ali se u moju svest isto toliko vraćala slika tog dragog bića koje me je napustilo. A onda, u povratku, iz jednog butika čula sam pesmu od Kneza "Samo da si tu barem malo, samo da si tu vrijeme bi stalo. Samo da si tu da čujem te otkucaje srca od meda..." Bilo je strašno, mislila sam da neću preživeti.
Kad je palo veče otišli smo, mama i ja, na jedno mesto kraj Morave, na Arijevo najdraže mesto i tu smo ga sahranile pored jednog malog oraha koji će uvek podsećati da tu leži on, moj najbolji drug, verni pratilac. I opet sam zaplakala a moje srce nije želelo da prihvati činjenicu da je to poslednji put da ga vidim.
I prošli su dani i meseci i godine. U početku sam ga sanjala svake noći i svaki put mislila da je to stvarnost i da sam samo sanjala da su ga otrovali, ali onda bih se budila i surova realnost ranjavala mi je srce. U početku nisam razumela smisao svojih snova, ali posle sam shvatila. Iako nijie prisutan fizički, on je ipak tu, živi sa mnom, posmatra me i ja još uvek osećam njegovu ljubav. Napisala sam mu čak i pesmu da bih se bar na neki način odužila za to što me nije ostavio. Iako je mogao da ode, on to nije učinio, njegov duh je uvek prisutan.
Za tri dana biće tri godine kako je uginuo, a ja ću otići na njegov grob i pročitati mu pesmu i znam da će mu se svideti.
Poslednji stihovi glase:
"Meni ostaju uspomene i snovi dragi
u njima ja nalazim trenutke sreće
u njima me vole pogledi blagi
i znam da njega ništa odneti neće."
Neću te zaboraviti dragi prijatelju.
Нема коментара:
Постави коментар